SREĆA JE LAKA KAO PERO

SREĆA JE LAKA KAO PERO

Spavao si,
Lice ti belo na mesečini.
Ruka mi ukočena
Ne pođe u tvom pravcu.
Bližio se kraj, dani odbrojani.
Odlutaću teškim korakom,
Neka me više nema.

Opasan svaki korak,
Pređoh trnje
Ne zaustavih hod.
Zašto sam varala sebe
Da trajaćemo u vremenu?

Sreća je laka kao pero
Oduva je prvi vetar.
Stiže nesreća a ona
Teška kao noćna mora,
Mene ne obiđe.

Sabrala sam
Sva dobra, velika sećanja.
Ružna sakrila u polomljen
Pretinac duše.
Dišem, da prođe dan
I svaki sledeći...

Znam,
Proći će sva četiri godišnja doba
Hladnoća i zima me rastužuje.
Plačem što sam se rodila,
Valjda u zao čas
Ili u zbrci u vremenu.

A TI,
Ti potrese moje zbunjeno srce.
Tiha, nečujna ostadoh sama.

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=207311