RASU SE NISKA BISERA
II
RASU SE NISKA BISERA
Rasu se niska bisera
tog jesenjeg dana,
mir nestade,
stazu obasjanu prekri crni oblak,
nagovest, k'o grom iz vedra neba
zaboravih na svet oko nas,
tolikom srećom preplavljena,
k'o rasplamsale žeravice,
prošla sam vrele staze.
Bacam se tebi u zagrljaj,
kao bulka od sreće
da ću procvetati, znao si,
stavio si na moju glavu,
jednog dana, skriven iza leđa,
veliki slamni šešir.
Moja bela koža ne sanja sunce,
ni reku uspona i padova
kroz zelena prostranstva,
zahuktalu ljubav,
ili želju umirati s tobom.
Veza me bisernom oglicom svitanja,
ti najdraži krojač mog života,
zore i noći oslikane raznobojno,
zgazi u prašinu zaborava,
čežnjom pokušavam
zbrajati potajna isčekivanja.
Odavno ogrizla u samoći,
zanemela, sleđenog lica,
naslonjena na čelične rešetke,
neka potajna zima mi ledi kosti,
vetar prolazi kroz odaje,
tuga kuca na moja vrata, ustrajno.
