RASU SE NISKA BISERA

Uđe u tamu hodnika s

Vetrom prođe kroz odaje a

Neka potajna zima mi ledi kosti kao

Da sam naslonjena na čelične rešetke.

Od ćutnje zanemela, sleđenog lica

Davno ogrizla u samoći,

Potajno isčekujem , šta će da se desi.

Ne pokušavam ni da

Zbrajam koliko je to

Dana, godina iza mene bačeno,

Zgaženo u prašini zaborava.

Svi ti dani nisu ni slični

Mojim oživljenim, oslikanim

Zorama, noćima u

Samo jednoj godini

Mog živog platna života.

Ti najdraži,

Veza me bisernom oglicom svitanja s

Tobom bi sve sreća i

Da je trebalo umirati.

Ljubav zahuktala k'o brzi voz

Kroz zelena prostranstva

Uspona i padova.

Nisam ja snila sunce, reku ni

Tebe kako me učiš da pecam.

Sanjala nisam ni veliki beli šešir

Koji si jednog dana skriven iza leđa

Stavio na moju glavu.

Znao si da sunce prži

Moju belu kožu, da ću procvetati

kao bulka od sreće i

Baciti se tebi u zagrljaj

Jer te volim.

Prošli smo beskrajne vrele staze

K'o rasplamsale žeravice u

Tolikoj sreći, preplavili sve i

Zaboravili na svet oko nas.

K'o grom iz vedra neba

Pojavi se put, nagovest.

Stazu obasjanu prekri crni oblak,

Mir nestade i neće ga biti,

Tog jesenjeg dana,

RASU SE NISKA BISERA.

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=225492