IGRA SENKI

IGRA SENKI

U noći tišina.

Na jastuk oslonjena iščekujem vest

Misli mi konfuzne, da li će doći

I jedna razumna u moju svest.

Prisutan telom čovek leži kraj mene

Duh njegov kroz snove luta

Srce mi misao rastuži

Šta učini pogrešna reč koja zaluta?

U seni lampe

Po zidu prsti pletu svoj venac

Na tren u uglu sobe sve

Pade kao u dubok zdenac.

Na stropu lepeza od raširenih ruku

Hvata je svetlosni vir

Kao da uz muziku i buku

Prsti vode svoj sopstveni pir.

Igraju ptice po zidu

Uigran svoj ples

Al' svaki pokret, skok i

Drhtaj odaje moj bes.

Čujem kraj sebe uzdah

Kroz mene struji krv k'o reka

Stisnu me „onako“ ruka muški,

Nestade besa a ja k'o pamuk meka.

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=214241